МАКСИМ ( РЕПИЋ ) ТОМИЋ
Рођен 1892. године у селу Локвица подно Шар-планине, близу Призрена, на Косову и Метохији, где је завршио основну школу.
Један од петорице синова ( Цветко, Максим, Лазар, Заро и Маријан ) Репић Ђорђа и Петре.
1911. године одлази са оцем у печалбу ( брат Цветко је раније отишао ) у Румунију .
1912. године враћа се кући јер је била јака зима и није било посла.
1913. године поново одлази у Румунију да ради.
1916. године прелази да ради у Русију ( отац и брат остају у Румунију ).
У Одеси се пријављује српској команди као добровољац. Добија униформу и наоружање, уједно траје и војничка обука.
1911. године одлази са оцем у печалбу ( брат Цветко је раније отишао ) у Румунију .
1912. године враћа се кући јер је била јака зима и није било посла.
1913. године поново одлази у Румунију да ради.
1916. године прелази да ради у Русију ( отац и брат остају у Румунију ).
У Одеси се пријављује српској команди као добровољац. Добија униформу и наоружање, уједно траје и војничка обука.
Српски добровољци у Одеси 1916. год.
( Максим стоји на левој страни слике )
Био је у првој дивизији, четврти пук, први батаљон, четврта чета. Пуковник му је био Велимир Требињац, батаљонски командант Светозар Хаџић из Зајечара, четни командир Иво Пасарић из Земуна, водник Илија Клиска из Лике.
Отишли су у Бесарабију близу Румунске границе поред Дунава, у село Етулеа ( ту су били у резери ). Кренули су према Добруџи да би се пробили до Србије. Пошто нису успели, вратили су се назад за Москву, па преко Сибира и Манџурије за Харбин, Портартур, Сингапур, Колумбо, преко Суецког канала до Грчке. Стигли у Микру надомак Солуна, добили комплетне француске униформе и наоружање.
Од наоружања имао је пушкомитраљез ( тежине 9 кг ) са оквиром од 25 метака.
Преко Солуна до места Воден, према Кајмакчалану, до места Горњи Пожар ( смештени у земуницама ). Ту су прегруписани према потребама у остале чете.
Од наоружања имао је пушкомитраљез ( тежине 9 кг ) са оквиром од 25 метака.
Преко Солуна до места Воден, према Кајмакчалану, до места Горњи Пожар ( смештени у земуницама ). Ту су прегруписани према потребама у остале чете.
Уз борбе пробили се до Доброг поља и Козјак планине( где су имали тешке борбе ), до Јежевог брда где су заробили целу бугарску дивизију. Даље до Кавадараца, Штипа, Кочана, Качаника, Урошевца, Призрена, Ђаковице, Дечана, Пећи, Чакора, Андријевице, Колашина, Подгорице, Цетиња, Ловћена, Котора, Рисана, Зеленике, Мељина и Дубровника па натраг за Зеленику и Никшић, где је био на обезбеђењу пута и остао до отпуста на Петровдан 1919. године.
После рата ради у Ђенерал Јанковићу као зидар, и у Урошевцу као чувар железничке станице и пруге( где полаже испит за чувара пруге ).
После првог светског рата стицајем околности мења презиме у Томић по свом деди Томи.
1921.-22. године на позив родитеља враћа се у Локвицу и жени се Ружом Жорић из села Богошевац код Призрена, са којом има сина Владимира.
1922.-23. године заједно са браћом ( отац и мајка остају у Локвици ) прелази да живи у Петрово село поред Призрена, где је као добровољац добио прво 7 а касније још 4 хектара земље од државе.
1928. године после смрти Руже жени се Достом Ивановић из Горњег Села код Призрена са којом има сина Стојимира и ћерке Зорку, Станојку, Иванку и Загорку .
1941. године балисти протерују Србе из Петровог села и одузимају им имовину. Томићи ( Репићи ) се враћају у Локвицу.
1945. године Томићи ( Репићи ) се враћају у Петрово село.
Максим се бавио земљорадњом, сточарством и зидарством.
Није имао пензију или било каква друга примања од државе.
Од 1959. године Максим и Доста живе у Призрену, у заједници са породицом сина Стојимира.
Максим Томић умро је 1984. године у Призрену, где је и сахрањен, оставивши иза себе многобројну фамилију.
После рата ради у Ђенерал Јанковићу као зидар, и у Урошевцу као чувар железничке станице и пруге( где полаже испит за чувара пруге ).
После првог светског рата стицајем околности мења презиме у Томић по свом деди Томи.
1921.-22. године на позив родитеља враћа се у Локвицу и жени се Ружом Жорић из села Богошевац код Призрена, са којом има сина Владимира.
1922.-23. године заједно са браћом ( отац и мајка остају у Локвици ) прелази да живи у Петрово село поред Призрена, где је као добровољац добио прво 7 а касније још 4 хектара земље од државе.
1928. године после смрти Руже жени се Достом Ивановић из Горњег Села код Призрена са којом има сина Стојимира и ћерке Зорку, Станојку, Иванку и Загорку .
1941. године балисти протерују Србе из Петровог села и одузимају им имовину. Томићи ( Репићи ) се враћају у Локвицу.
1945. године Томићи ( Репићи ) се враћају у Петрово село.
Максим се бавио земљорадњом, сточарством и зидарством.
Није имао пензију или било каква друга примања од државе.
Од 1959. године Максим и Доста живе у Призрену, у заједници са породицом сина Стојимира.
Максим Томић умро је 1984. године у Призрену, где је и сахрањен, оставивши иза себе многобројну фамилију.
На основу сећања његових потомака биографију сачинио његов унук Зоран. Од докумената је сачувана фотографија из Одесе.
