ЛОКВИЦА
По др Татомиру Вукановићу који је 1947. године антропогеографски проучио Средачку Жупу, у Локвици је било: Срби православци ( 58кућа ) и Муслимани српског порекла ( 48 кућа ) и једна кућа муслиманских Цигана. Осим 4 куће одавно досељене из Сириничке Жупе-општина Штрпце ( Поповци ) и 4 куће одавно досељене из Црне Горе ( Кадићи ) , остали су староседеоци, 1 кућа муслиманских Цигана је дошла са Косова.
Имала је пет махала:
Ружићи - 38 кућа, родови: Ружићи 9 кућа, Репићи 7 кућа (3 домаћинства су се 1924 године одселили у Петрово Село), Амзоjћи 11 кућа, Мешовци 3 куће, Поповци 4 куће ( по родовској традицији из ове фамилије било је ''17 попова'' )и Кадићи 3 куће (1 домаћинство се 1924. године одселило у Петрово Село), и један род Рамадановићи, муслиманских Рома.
Ћуклевска - 12 кућа, родови: Мешовци 3 куће, Ћуклеви 2 куће и Вукани 7 кућа ( Трајковићи, Вукановићи и Станимировићи ) и Гачинићи род 1 кућа.
Павловци - 9 кућа, родови: Павловци 7 кућа и Ђурђевци 2 куће.
Горња - 31 кућа, родови: Дуровци 12 кућа, Бирдаини 9 кућа и Вујићи 10 кућа и
Драгићева - 15 кућа, род Драгићи-Мустаинци, пре преласка у ислам Ћуклеви .
Славе које су се славиле у српским родовима су: Св. Aрхангел Михаило, Св.Никола, Св. Петка и Ђурђица.
Како је у селу у старо време вршен бојкот : рђаву човеку нису ишли и нису га примали на празник, славу, свадбу, покоп, па му ни стоку нису примали међу сеоску стоку за напасање.
Такав човек би извесно време живео у селу док може да трпи такво стање, а онда је молио да му се опрости, или је одлазио из села.
Говедар се у селу погађао да чува говеда од Васкрса до Светог Николе.
Неки од топонима села : Батал бунар, Бисецки поток, Бошкова рупа, Брекиња, Букова гора, Вишеница, Габар, Гаришта, Гојежник, Горњемавски поток, Горњемавска чешма, Голема рупа, Голем рит, Горње поље, Горње китке, Горње брдо, Гребењ, Грот, Доње китке, Доњи локов, Доње брдо, Жути камен, Задев, Јасика, Јаничево чесмиче, Кнежина, Камениште, Киселица, Крива круша, Крс, Кошенеш, Краљев дов, Лазишта, Леска, Лојза, Лупурда, Локов, Ладово гуно, Ласице, Ограда, Осојница, Орлов камен, Пештурија, Први камен, Попов забел, Погибељ, Преслуп, Подлоков, Ратковац, Репићева ливада, Ружићев камен, Ружичева рупа, Севска чешма, Сува латица, Струшки дол, Станкова ширина, Средок, Станчева ливада, Тврдина, Томов гроб, Шерово, Ширина ...
Сматра се једним од најстаријих села у Средачкој Жупи. Атар овог села граничи се са атарима Опоља, општина Драгаш.
ЛОКВА - реч је прасловенског порекла и означава плитку јаму с водом која се задржава после кише; може бити природна или направљена људском руком. Локва садржи чисту воду ( за разлику од баре ) и служи за напајање стоке.
Локвица је ратарско-сточарско планинско село у општини Призрен на Косову и Метохији.
На левој страни Призренске Бистрице, изнад њеног улаза у Дувску клисуру осам километара југоисточно од Призрена, на магистралном путу Призрен - Брезовица - Скопље испод села Речане одваја се десно пут ( 2,5 км ) који иде узбрдо кроз багремову шуму и води право у село Локвица.
Село је релативно збијеног типа.
Површина атара око 800 ha.
Налази се на надморској висини 677 м.
На левој страни Призренске Бистрице, изнад њеног улаза у Дувску клисуру осам километара југоисточно од Призрена, на магистралном путу Призрен - Брезовица - Скопље испод села Речане одваја се десно пут ( 2,5 км ) који иде узбрдо кроз багремову шуму и води право у село Локвица.
Село је релативно збијеног типа.
Површина атара око 800 ha.
Налази се на надморској висини 677 м.
Земљиште је јако ерозивно и има пуно клизишта, сами називи појединих делова сеоског атара "Млаке" и "Локов" ( Локве, Локвањи ) асоцирају да је назив самог села највероватније дошао одатле. ( Локве, Локвањи => Локвица ).
Локвица се спомиње први пут 1276. године за време владавине краља Драгутина. Српски краљ Стефан Драгутин ( 1276-1282 ) хиландарском повељом одређује да људи његове „призренске метохије: чувају стражу на мору на пристаништу” и истовремено додељује село Локвицу и планину Често камење више Призрена светој Богородици Светогорској - Хиландарској. Краљ Милутин је око 1308. године даровао села Локвицу и Живињане са засеоцима Хиландарском Пиргу у Атосу. Цар Душан је 1355. године потврдио и повратио Локвицу Хиландару. У околини села вадила се оловна руда која је имала додатке сребра и злата.
У турском попису из 1571. године село је уписано као Локвица. У време турске владавине била је у саставу Љубинског барјака.
У селу се налазе остаци цркава Св. Aрханђела из 14 века, Св. Јована на гробљу, Св. Петке и Св. Ђорђа. Место где се налазила црква Св. Ђорђа зове се Ђурђевица. Нова црква Св. Илије била је саграђена 1866. године на темељима старе цркве. У цркви се чувала и збирка од 14 икона.
У другој половини XVIII века један део Срба пресељава се у подгорско Врбичане.
Живко Репић био је први и најстарији парох Средачке жупе, заменио га је рођак поп Синадин који је одлазио и у Гору да врши службу.
1899. године је отворена прва школа у приватној кући, али је убрзо подигнута посебна зграда за потребе школе.
Село је имало и свога ковача.
У турском попису из 1571. године село је уписано као Локвица. У време турске владавине била је у саставу Љубинског барјака.
У селу се налазе остаци цркава Св. Aрханђела из 14 века, Св. Јована на гробљу, Св. Петке и Св. Ђорђа. Место где се налазила црква Св. Ђорђа зове се Ђурђевица. Нова црква Св. Илије била је саграђена 1866. године на темељима старе цркве. У цркви се чувала и збирка од 14 икона.
У другој половини XVIII века један део Срба пресељава се у подгорско Врбичане.
Живко Репић био је први и најстарији парох Средачке жупе, заменио га је рођак поп Синадин који је одлазио и у Гору да врши службу.
1899. године је отворена прва школа у приватној кући, али је убрзо подигнута посебна зграда за потребе школе.
Село је имало и свога ковача.
Атар Локвице има добре пашњаке. 1900. године у селу је било преко 4000 грла стоке од којих 2500 оваца и 18 бачија. Почетком XX века опада интерес становништва за сточарство и становници се оријентишу на одлазак у печалбу.
Из сваке куће је било по двојица печалбара .
Пола печалбара је радило у Румунији ( као грађевински радници ) , док је друга половина радила у Америци (као индустријски радници ) .
Према путопису Милоша С. Милојевића 1871-1877. године у Локвици је било 55 кућа Срба и 15 кућа исламизованих Срба.Из сваке куће је било по двојица печалбара .
Пола печалбара је радило у Румунији ( као грађевински радници ) , док је друга половина радила у Америци (као индустријски радници ) .
По др Татомиру Вукановићу који је 1947. године антропогеографски проучио Средачку Жупу, у Локвици је било: Срби православци ( 58кућа ) и Муслимани српског порекла ( 48 кућа ) и једна кућа муслиманских Цигана. Осим 4 куће одавно досељене из Сириничке Жупе-општина Штрпце ( Поповци ) и 4 куће одавно досељене из Црне Горе ( Кадићи ) , остали су староседеоци, 1 кућа муслиманских Цигана је дошла са Косова.
Имала је пет махала:
Ружићи - 38 кућа, родови: Ружићи 9 кућа, Репићи 7 кућа (3 домаћинства су се 1924 године одселили у Петрово Село), Амзоjћи 11 кућа, Мешовци 3 куће, Поповци 4 куће ( по родовској традицији из ове фамилије било је ''17 попова'' )и Кадићи 3 куће (1 домаћинство се 1924. године одселило у Петрово Село), и један род Рамадановићи, муслиманских Рома.
Ћуклевска - 12 кућа, родови: Мешовци 3 куће, Ћуклеви 2 куће и Вукани 7 кућа ( Трајковићи, Вукановићи и Станимировићи ) и Гачинићи род 1 кућа.
Павловци - 9 кућа, родови: Павловци 7 кућа и Ђурђевци 2 куће.
Горња - 31 кућа, родови: Дуровци 12 кућа, Бирдаини 9 кућа и Вујићи 10 кућа и
Драгићева - 15 кућа, род Драгићи-Мустаинци, пре преласка у ислам Ћуклеви .
Славе које су се славиле у српским родовима су: Св. Aрхангел Михаило, Св.Никола, Св. Петка и Ђурђица.
Како је у селу у старо време вршен бојкот : рђаву човеку нису ишли и нису га примали на празник, славу, свадбу, покоп, па му ни стоку нису примали међу сеоску стоку за напасање.
Такав човек би извесно време живео у селу док може да трпи такво стање, а онда је молио да му се опрости, или је одлазио из села.
Говедар се у селу погађао да чува говеда од Васкрса до Светог Николе.
Неки од топонима села : Батал бунар, Бисецки поток, Бошкова рупа, Брекиња, Букова гора, Вишеница, Габар, Гаришта, Гојежник, Горњемавски поток, Горњемавска чешма, Голема рупа, Голем рит, Горње поље, Горње китке, Горње брдо, Гребењ, Грот, Доње китке, Доњи локов, Доње брдо, Жути камен, Задев, Јасика, Јаничево чесмиче, Кнежина, Камениште, Киселица, Крива круша, Крс, Кошенеш, Краљев дов, Лазишта, Леска, Лојза, Лупурда, Локов, Ладово гуно, Ласице, Ограда, Осојница, Орлов камен, Пештурија, Први камен, Попов забел, Погибељ, Преслуп, Подлоков, Ратковац, Репићева ливада, Ружићев камен, Ружичева рупа, Севска чешма, Сува латица, Струшки дол, Станкова ширина, Средок, Станчева ливада, Тврдина, Томов гроб, Шерово, Ширина ...
Сматра се једним од најстаријих села у Средачкој Жупи. Атар овог села граничи се са атарима Опоља, општина Драгаш.
1999. године после НАТО агресије , Срби су напустили село.
ЛОКВА - реч је прасловенског порекла и означава плитку јаму с водом која се задржава после кише; може бити природна или направљена људском руком. Локва садржи чисту воду ( за разлику од баре ) и служи за напајање стоке.
Нема коментара:
Постави коментар